Историјат

1957.

Одлуком Извршног већа Народне скупштине АП Војводине, 13. априла 1957. године почела је изградња Института за туберкулозу, према пројекту који је одражавао најмодерније трендове светске архитектуре тог времена. Исте године, за првог директора те установе именован је др Стеван Голдман.

1960.

Изградња је завршена, а комплекс је свечано отворен 6. јуна 1960. године као мултидисциплинарна здравствена установа.

1961.

Примљени су први пацијенти, а Институт је са својих 756 постеља био највећа установа те врсте у СФР Југославији, да би на крају 1961. године у њему била запослена 454 радника, међу којима 30 лекара. У првих 10–15 година свог постојања био је првенствено усмерен на превентиву, дијагностику, терапију и рехабилитацију туберкулозних болесника.
Пола године од отварања Института за туберкулозу, почело је са радом и Одељење за грудну хирургију. Први болесник операisan је 22. фебруара 1961. године, и то због фиброказеозне кавернозне туберкулозе. Операцију је извео начелник Одељења за грудну хирургију прим. др Марко Поповић, док су асистенти били проф. др Стеван Голдман и др Иван Пилиш. Одељење је имало две модерно опремљене операционе сале овалног облика са уграђеним централним кисеоником и централним вакуум системом, електрокаутерима и Ханау лампама.

1965.

Почетком јуна 1965. године за начелника Одељења грудне хирургије са Војномедицинске академије долази доц. др Иван Фајгљ, који у дотадашњи хируршки репертоар уводи и кардиохируршке операције, укључујући и дечју кардиохирургију.

1972.

Захваљујући успешном раду Института, као и целе антикулеркулозне службе, број оболелих од туберкулозе у Војводини се смањује, а стручна интересовања све више усмерава на друга, нетуберкулозна обољења грудног коша, што је био разлог да се 1972. године назив установе промени у Институт за плућне болести и туберкулозу.

1977.

Почетком 1977. године настаје нова фаза у развоју Института, када наступа интеграција радних организација које представљају наставну базу Медицинског факултета Универзитета у Новом Саду у јединствену радну организацију. У том периоду Институт за плућне болести и туберкулозу задржао је око 400 постеља у Каменици и 140 на Иришком венцу, као и Диспансер у Новом Саду. Микробиолошки, биоехимијски, радиолошки и патоанатомски институти, као заводи, постали су организационе јединице Института за плућне болести и туберкулозу.
Институт за плућне болести и туберкулозу отад обавља три основне делатности: здравствену, образовну и научноистраживачку, што у претходном периоду није био случај. Поред већ постојећег Института за плућне болести и туберкулозу, у истој згради настаје Институт за кардиоваскуларне болести те се именује први директор доц. др Иван Фајгљ, а Грудна хирургија привремено постаје део Института за кардиоваскуларне болести.

1982.

Током 1982. године Одељење грудне хирургије организационо прелази из оквира Института за кардиоваскуларне болести и поново постаје део Института за плућне болести.

1984.

Након детаљног планирања, завршени су обимни радови на ревитализацији и доградњи болничког комплекса. Дограђен је четврти, а делимично и пети спрат на оба панела зграде. На новоизграђеном петом спрату северног панела подигнут је модеран операциони блок са пет операционих сала, од којих две припадају Клиници за грудну хирургију. У истом нивоу, у продужетку операционог блока, направљена је одвојена јединица за интензивну хируршку негу са најсавременијом опремом и мониторингом.

1990–1999.

Упркос тешкој економској кризи и санкцијама 1990-их, Институт успева да очува издавање свог стручног медицинског часописа „Пнеумон“. Часопис је постао кључна платформа за едукацију пулмолога у земљи.
Због драстичног пораста броја оболелих од карцинома плућа на Балкану током 1990-их, Институт се reorganizuje и профилише као примарни центар за комплексно онколошко збрњавање пацијената из целе Војводине. Године 1993, праћећи велике уставне и административне промене у земљи, установа је почела званично да носи назив Институт за плућне болести Војводине.

2000–2005.

Почетком 2000-их уводи се пракса формирања посебних стручних конзилијума и комисија (попут Комисије за грануломатозне и интерстицијске болести плућа). То је омогућило да пулмолози, радиолози и патолози заједно доносе одлуке о најтежим пацијентима.
Године 2005. Институт постаје носилац и главни координатор великог Националног пројекта за туберкулозу под називом „Контрола туберкулозе у Србији“, а под покровитељством Глобалног фонда (GFATM). Тиме је стопа туберкулозе у Војводини спуштена на историјски минимум.

2006.

Институт подноси прве званичне захтеве и урбанистичке предлоге Покрајинској влади за изградњу новог блока “Каменца 2”. Циљ је био да се реши горући проблем непостојања сопствених апарата за зрачну терапију.

2010–2015.

Институт се позиционира као водећи регионални центар за спровођење међународних клиничких студија најновијих онколошких лекова у сарадњи са глобалним фармацеутским кућама.
Године 2015. први пацијенти у Војводини почињу да примају најсавременију персонализовану и биолошку терапију за напредне стадијуме карцинома плућа, што је драматично продужило преживљавање оболелих.

2016.

Отварањем модерног објекта „Каменца 2“, Институт прави историјски искорак. Оснивањем најсавременије Службе за радиотерапију и набавком врхунских линеарних акцелератора и CT симулатора, онколошким пацијентима је омогућено комплетно лечење (дијагностика, хирургија, хемотерапија и зрачење) на једном месту, без листе чекања. Уведене су напредне технике зрачења (3D, IMRT, VMAT) које максимално штеде здраво ткиво.

2017–2019.

Током ових година, Институт постаје регионални пионир у масовнијем увођењу персонализоване молекуларно-циљане (паметне) терапије и имунотерапије, чиме се прогноза за пацијенте са узнапредовалим карцинома плућа драматично побољшала.

2020.

Институт за плућне болести Војводине званично покреће први пилот-пројекат раног откривања (скрининга) рака плућа на територији Србије и Балкана помоћу нискодозног скенера (LDCT). Овај историјски корак омогућио је да се најтежа болест открије у најранијем стадијуму, када је још увек операбилна.

2020–2022.

Током глобалне ковид пандемије, Институт је био кључни центар за лечење пацијената са најтежим облицима респираторне инсуфицијенције и обостраним упалама плућа у Војводини. Након акутне фазе пандемије, лекари Института су се масовно фокусирали на лечење пост-ковид синдрома и прогресивних фиброза плућа код пацијената који су прележали тешке облике инфекције.

2025.

Изградња и пуштање у рад објекта Каменица 3 представља највећу и најзначајнију инвестицију у здравствени комплекс у Сремској Каменици од његовог оснивања. Зграда је пројектована тако да се физички и функционално надовезује на постојеће објекте, омогућавајући брз и топао прелаз пацијената и особља између блокова. Овај наменски грађени, ултра-модерни блок простире се на чак 9.500 квадратних метара и пројектован је да дугорочно задовољи потребе за лечењем најтежих пацијената у наредних неколико деценија.
Пуштањем у рад најновијег објекта „Каменица 3“, Институт је додатно проширио своје капацитете. Пацијентима који примају онколошку терапију обезбеђен је врхунски комфор у новим, светлим просторијама са најмодернијим медицинским фотељама и креветима. Time су значајно проширени капацитети дневног збрњавања. Паралелно са завршетком новог блока, Покрајинска влада потписује уговоре за комплетно реновирање и модернизацију болесничких соба и клиника унутар старог, матичног објекта Института, како би се услови боравка пацијената изједначили са стандардима нових зграда.